Opu­šte­na, in­tim­na at­mos­fe­ra, pu­na po­zi­tiv­nih vi­bra­ci­ja, spon­ta­na i iskre­na ko­mu­ni­ka­ci­ja sa pu­bli­kom, ko­ja je uz osmi­jeh, po­dig­nu­te ru­ke, cup­ka­nje u rit­mu ba­sa i bub­nje­va, pje­va­la sve pje­sme za­jed­no sa Dži­bo­ni­jem, ka­rak­te­ri­sti­ke su kon­cer­ta ko­ji je u sklo­pu Ko­to­rAr­ta- Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke, odr­žan u por­tu­nu i is­pred ka­te­dra­le Sv. Tri­pu­na. Pu­bli­ka ko­ja je da­ni­ma pri­je kon­cer­ta po­hr­li­la i ku­pi­la kar­te, do­šla je sa svih stra­na i iz­ra­zi­la svo­ju tra­di­ci­o­nal­no to­plu do­bro­do­šli­cu iz­vr­snom pje­va­ču i kom­po­zi­to­ru Zla­ta­nu Sti­pi­ši­ću Dži­bo­ni­ju.
 - Gdje sam ja bio u ovih sto go­di­na od kad sam pje­vač, pa da ni­kad do sad ni­sam do­šao u Ko­tor? Zo­vi­te me, po­no­vo ću do­ći. Bio sam već u va­šem gra­du, znam da je pre­kra­san, a ve­če­ras imam tu čast do­ći ne kao „ci­vil“ ne­go kao mu­zi­čar, evo uži­va­ću sa va­ma za­jed­no. Ovaj kon­cert je in­tim­na va­ri­jan­ta, ja ću sva­šta pri­ča­ti, ta­ko da ću vas mo­li­ti, sni­maj­te, ako ho­će­te šta svi­ram, ali ne­moj­te ovo što ja pri­čam. To je ov­dje za nas... Pje­va­ću vam ne­ke pje­sme ko­je sam na­pi­sao za se­be i za mo­je pri­ja­te­lje, eto, sve ovo ve­če­ras je za du­šu - ka­zao je na po­čet­ku kon­cer­ta Dži­bo­ni, pred­sta­vlja­ju­ći čla­no­ve ben­da: pi­ja­ni­stu Ma­ti­ju De­di­ća i vi­o­li­ni­stu Mar­ka Re­mlja­ka, ko­ji su ima­li sjaj­ne so­lo-di­o­ni­ce, bub­nja­ra Bra­ni­mi­ra Ga­zdi­ka, ba­si­stu Mar­ka Re­lja­no­vi­ća i pra­te­ći vo­kal Tea Braj­či­ća.
Šti­mung je od po­čet­ka bio sja­jan, ma­da je pu­bli­ka ko­ja je sje­da­la is­pred bi­ne bi­la po­ma­lo uz­dr­ža­na, dok je ona ko­ja je sta­ja­la oko­lo, bi­la da­le­ko pri­rod­ni­ja i spon­ta­ni­ja. To­kom na­stu­pa Dži­bo­ni je stal­no si­la­zio sa sce­ne, pro­la­zio iz­me­đu re­do­va i raz­go­va­rao sa pri­sut­ni­ma, pod­sti­cao ih da se vo­le i lju­be, uzi­mao te­le­fon da bi sli­kao je­dan par, po­zdra­vio gru­pu fa­no­va ko­ji su do­šli iz Be­o­gra­da, do­vi­ki­vao u ša­li ka­mer­ma­nu da uga­si re­flek­to­re ko­ji mu blje­šte u oči, da ne sni­ma nje­ga, već pre­li­je­pe že­ne u pu­bli­ci, ko­je su se mo­gle vi­dje­ti i na dva vi­deo bi­ma sa stra­ne. Po­zi­va­ju­ći pu­bli­ku da mu se pri­dru­ži ne­ko ko bi ple­sao ori­jen­tal­ni ples, na sce­nu je iza­šla atrak­tiv­na go­spo­đa, ko­ja se uz Dži­bo­ni­ja sjaj­no uklo­pi­la u ri­tam in­stru­men­ta­la i šti­mung do­ve­la do vr­hun­ca. Pu­bli­ka je za­jed­no sa zvi­je­zdom ve­če­ri ma­hom pje­va­la sve po­zna­te re­fre­ne,: „Sve ću pre­ži­vit“, „Či­nim pra­vu stvar“, „Sve je mo­je nje­no“, „Uvi­jek ću te vo­lje­ti“, „Ko me na­ti­ra da je pro­bam i da je ta­ko za­vo­lim“, „Ce­sa­ri­ca“, „Ove dvi­je du­še“, „Tem­pe­ra“, „Li­bar“, „Taj­na vje­šti­na“, „Sta­rim ja, a u lju­bav vi­re ne­mam“, „Do­bri lju­di“... Ras­po­lo­že­nje je kul­mi­ni­rao pri kra­ju kon­cer­ta, ka­da se sva pu­bli­ka di­gla na no­ge, a Dži­bo­ni iza­šao još dva pu­ta, vra­ća­ju­ći se da ot­pje­va pje­sme „Opro­sti“, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je nje­na skri­ve­na po­ru­ka: „Vo­li čo­vje­ka po­red se­be i gle­daj nje­go­vu bo­lju stra­nu, te­ži to­tal­nom mi­ru i nir­va­ni, ali ne za­bo­ra­vi ni seks“. Pot­sje­ća­ju­ći da je za pri­ja­te­lje „Dži­bo“, ha­ri­zma­tič­ni pje­vač se po­zdra­vio sa pu­bli­kom re­fre­ni­ma „Ver­se i no­te“ i „Ju­di, zvi­ri i be­šti­mje“, dok je jed­na stra­na gle­da­li­šta i da­lje pje­va­la i plje­ska­la.
Opra­šta­ju­ći se na kra­ju, po­že­lio je zdra­vlja svi­ma, uz na­po­me­nu „da se do­go­di­ne po­no­vo vi­di­mo ov­dje“.
M.D.Po­po­vić